Преврат Драгослава Михаиловића у језику књижевности

Драгослав Михаиловић је писац који је, кад је у питању однос књижевног или стандардног језика  и језика књижевности,  направио  прекретницу у србистици. Наиме, од Вука па све до шездесетих година XX вијека готово да се могао ставити знак једнакости између српског књижевног језика и језика српске прозне књижевности. У ауторском језику (говору) српских романописаца досљедно је употребљаван књижевни језик, док су се елементи   некњижевних  идиома, прије свега дијалеката,  сусретали једино   у управном говору ликова ради њихове карактеризације језиком.  За прекид такве традиције најзаслужнији је Драгослав Михаиловић, који је  „у тренутку када је,  средином шездесетих година, ступио на књижевну сцену,  можда одлучујуће допринео препороду наше, тада у доброј мери посустале и бледуњаве прозе“, и „учинио да се успостави поремећени додир књижевности са стварношћу и читалачком публиком“, тако да се он „може сматрати и прекретничким, епохалним писцем“ (Јанковић 1999:21).

То  прекретништво тиче се двију комплементарних иновација  Михаиловићеве прозе. С једне стране, то су  књижевно-наратолошке иновације, а с друге,  језичко-прозне иновацијама. Та два типа иновација међусобно су условљена, један другог призивају, један другог оправдавају, један другог подржавају, један из другог проистичу – чинећи Михаиловићево прозно дјело јединственим, прекретничким, епохалним.  У средишту наше анализе биће само Михаиловићеве иновације које се тичу  језика прозне српске књижевности, и то романескне прозне књижевности. Јер,  Драгослав Михаиловић је прије свега романописац, а управо је  језик његових романа, а не језик његових приповиједака,  извршио револуционарни преврат у језику српске романескне књижевности.

Драгослав Михаиловић је објавио шест романа: Кад су цветале тикве (1968), Петријин венац (1975), Чизмаши (1983), Гори Морава (1994), Злотвори (1997) и Треће пролеће (2002).  Тих шест Михаиловићевих романа  није писано истим типом језика. И, што је значајније, немају подједнак значај у „превратништву“ које је Михаиловић извршио у језику српске прозне књижевности. Превратничку улогу у језику српске књижевности имају прва три Михаиловићева романа, па ће у овом раду само они бити предмет анализе.

Михаиловић  наратолошки и језички „преврат“ започиње својим првим романом Кад су цветале тикве  (1968). Тај је роман књижевна  критика прогласила   „књижевним  граничником“, јер се „нешто крупно са том књигом преломило у српској прози. Био је то догађај првога реда, не само књижевни, али прије свега књижевни, прозни, приповједачки“ (Делић 2020:33). Тим романом Драгослав Михаиловић „је патентирао српску и југословенску урбану прозу“ (Јерговић 2020: 319).  А та урбаност везана је прије свега за урбани београдски говор, који је основица језика овог Михаиловићевог романа. Кад су цветале тикве први је роман у српској књижевности који је писан хибридним књижевно-жаргонским језиком. Удио жаргонизама у роману је толико велики да се при читању стиче утисак да је сав језик  у роману  нестандардан,  да не припада књижевном језику, него одражава београдски омладински говор, тачније речено: београдски омладински жаргон  средине двадесетог вијека, када се и одиграва радња романа.

Главни јунак романа је боксер Љуба Сретеновић, звани Шампион, кога су у дјетињству звали Љуба Врапче. Он је Београђанин са Душановца, који је емигрирао у Шведску.  Михаиловић му је дао улогу хомодијегетичког приповједача, јер он у ЈА-форми прича своју животну причу у којој је сам главни јунак. Прича захвата два периода његовог живота: садашњи и прошли. Садашњи живот везан је за Шведску и Љубино  вријеме приповиједања.  Роман се прстенасто уоквирује „садашњошћу“, будући да су за садашњост, за вријеме приповиједања, везани само  уводни и завршни дио романа. Прошли живот представља садржај ретроспективно исприповиједаног јунаковог живота у Србији, прије свега у Београду. Прича је испричана  у форми сказа, тј. форми која изазива утисак живе ријечи или  непосредног усменог казивања.  Са самом формом сказа сагласне су и језичке иновације које доноси овај Михаиловићев роман. Приповједачки говор главнога јунака  представља супстандардни омладински говор Београда средине XX вијека. Тај говор је пун жаргонизама  (нпр. жвалавити , зезати се , заглавити , наждрекати се,   не бити читав,  даса,  клопа,   матори, лешити,  шљакати,  кева,  ћале, минџа,  дрписати, олешити, одрати, одаламити  и сл.) и супстандардних најчешће апокопом или аферезом фонолошки  онеобичајених лексема.  (као нпр.: ‘леба ми,  ‘оћеш, уз’о, ‘Ајд , бог те маз’о,   ‘ладовина,  фала ти,    ‘ладан , двајес’, ‘ватати, к’о и сл.).   Зато овај роман и по урбаној  теми и по „урбаном“  језику представља прави српски урбани роман. Његове језичке новости прије свега су лексичке, и то жаргонске. Због тога се и не може тврдити да језик романа Кад су цветале тикве представља потпуни раскид са књижевним језиком.  Тај раскид је дјелимичан, направљен је на лексичком плану, али не и на граматичком плану. Лексичка структура романа јесте иновативна, превратничка, јер јој основ чини београдска супстандардна (и) жаргонска лексика. Граматичка је  структура – и морфолошка и синтаксичка –  подударна са структуром српског књижевног језика. Зато се језик књижевности у роману Кад су цветале тикве може сматрати хибридним језиком књижевности (Ковачевић 2019: 25).  То је тип језика заснован на интерференцији особина књижевног језика (овдје граматичких) и некњижевних идиома (овдје жаргонске лексике). Хибридни језик књижевног дјела је језик који је на пола пута ка чистом –  с књижевним језиком потпуно неподударном –  језику књижевности. Кад су цветале тикве вјероватно су први српски роман у коме је и у ауторском и у туђем говору, односно и у нараторовом и у говору других ликова –  употријебљен хибридни језик, који нити је потпуно књижевни језик нити је „аутономни“ језик књижевности (тј. језик у потпуности одвојен од књижевног језика).

До потпуног разлаза језика књижевног дјела а самом тим и језика књижевности са књижевним језиком долази у другом Михаиловићевом роману, у роману Петријин венац (1975). Ако  роман Кад су цветала тикве представља први степен отклона језика књижевног дјела од књижевног језика, онда  роман  Петријин венац представља завршни степен, односно потпуни прекид језика књижевног дјела са књижевним језиком. И овај роман исприповиједан је у првом лицу и у техници  сказа. Приповједач је  Петрија Ђорђевић, необразована сељанка из села Вишњице. Будући необразована, она говори једино јој познатим идиомом – „матерњим“  дијалектом. А то је косовско-ресавски дијалекат, који се у много чему разликује од   новоштокавских  дијалеката што су у основици књижевног језика. Сам Д. Михаиловић ће то потврдити ријечима „да је Петријин венац писан једним дијалектом средње Србије, који се назива косовско-ресавски. То је народни говор који не представља стандардан књижевни језик, што значи да је са становишта језичке науке дисквалификован као на неки начин неспособан и за комуникацију и за уметничко изражавање (ја тако, наравно, не мислим). Подразумева се, исто тако, да није ни измишљен у књижевничкој лабораторији него да, као релативно формиран, постоји у језичком животу“ (Михаиловић 2007:14). Косовско-ресавски дијалекат Михаиловић је упослио у књижевноумјетничке сврхе, показујући да и дијалекат, а не само књижевни језик,  може бити језик књижевног дјела, односно језик књижевности. И то не хибридан језик књижевности, него потпуни, аутономни језик књижевности. То је језик књижевности који је инкомпатибилан књижевном (стандардном) језику. И то не само на једном структурном нивоу, какав је случај био са језиком романа Кад су цветале тикве – него на свим нивоима језичке структуре. И својим лексичком структуром и својом граматичком (тј. морфолошком и синтаксичком) структуром  језик Петријиног венца  утемељен је у језичком систему косовско-ресавског дијалекта, а не српског књижевног језика. Тако је косовско-ресавски дијалекат цјелином своје језичке структуре – и лексичком и граматичком структуром –   постао језик  књижевности. Петријин венац прво је књижевно дјело у српској књижевности у коме је језик у потпуности нестандардан, ненормативан – дијалекатски. Зато појава  Петријиног  венца  представља историјску прекретницу у међуодносу књижевног језика и језика књижевности.  С Петријиним венцом први пут у српској књижевности долази до потпуног одвајања (разлаза)  језика књижевности од књижевног језика.

Међутим, језик Петрије Ђорђевић, баш као ни језик Љубе Врапчета у Тиквама,  не представља у потпуности (раз)говорни језик. Најбољи показатељ томе је изостанак у тексту оба романа неких од суштинских карактеристика разговорног језика, као нпр. апосиопезичких (говорно испрекиданих) конструкција. Апосиопезичку вриједност имају оне конструкције у којима се осликава изненадан прекид говора због говорниковог емоционалног стања (неодлучности, колебања, збуњености и сл.), што се у писаном језику обиљежава са три тачке. Тих конструкција као једне од најбитнијих карактеристика разговорног језика ни у Тиквама ни у Петријином венцу готово да нема. То је посредан показатељ да Михаиловић није „дословно“ преносио говор својих јунака-приповједача него га је стилизовао и литераризовао.  Уосталом, на то је и сам  Михаиловић указао наводећи да тврдње да његова стварносна проза „подразумева натурализам и ‘пресликавање’ стварности … представљају потпун промашај“ (Михаиловић 2007:16-17).  По властитом признању, он стално „дотјерује“ своје књижевне текстове. Зато и дијалекатски језик Петријин у Михаиловићевом роману није комуникативно дијалекатски, него поетски дијалекатски језик. То је употреба дијалекта у поетској функцији. Михаиловић је, наиме, Петријином  говору укинуо комуникативну, а задао поетску функцију. То најбоље потврђују, мада нису једини,  примјери парцелисаних реченица у Петријином венцу. Парцелација је синтаксичко-стилистички  поступак интерјунктурног („међутачковног“) издавајања (осамостаљења)  чланова просте реченице или пак  (не)зависних клауза сложене реченице, и одлика је само писаног језика. Бројни примјери парцелације (као нпп.: Одма ја одовуд полазим. С први воз валда.  ‒Трећи већ, богами, занемоћа. Скроз.  ‒Оћу сад да зађем одовуд. Да видим шта је то там. Итд.)   недвосмислен су показатељ превођења комуникативне у поетску  функцију дијалекатског говора.  Зато  дијалекатски говор у Петријином венцу није комуникативно него поетски употријебљени косовско-ресавски дијалекат. Изневјеравање његове изворности условљено је књижевноумјетничким разлозима.

И трећи роман Д. Михаиловића – Чизмаши – дијели темељене особине претходна два:  Кад су цветале тикве   и Петријиног венца, пре свега Петријиног венца. Главни јунак Чизмаша је Живојин М. Станимировић, звани  Жика Курјак, сиромашни младић из Ћуприје, тачније из рударског насеља Оконо из Сењског Рудника,  који се,  да би избјегао сиромашни рударски живот, са завршена два разреда гимназије уписује  у војну школу и постаје подофицир старе југословенске војске. Жика Курјак у роману прича властиту трагичну животну причу, у сјенци које се ишчитава и   прича  о распаду Краљевине Југославије. Лик Жике Курјака Михаиловић је правио по моделу Петрије. У питању је хомодијегетички приповједач, дакле приповједач који приповиједа у првом лицу, у ЈА-форми. Као и у претходна два романа причање је остварено у форми сказа, која подразумијева потпуну усмјереност на туђи говор, чиме се ствара илузија о правом усменом говору, а то потпуно у други план потискује свијест о писаној реализацији догађаја. Тако и роман Чизмаши, као и два претходна Михаиловићеве романа (Кад су цветале тикве и Петријин венац) припада „типу романа-исповести“ (Сретић 2020:241). По језику су Чизмаши, блиски, дакле не и подударни,  Петријином венцу. Језичка основица приповиједања Жике Курјака јесте као и код Петрије косовско-ресавски дијалекат. Али, док је Петријино приповиједање у цјелини утемељено на косовско-ресавском дијалекту, то код Жике Курјака није случај. У његовом приповиједању  особине косовско-ресавског дијалекта нису досљедно заступљене, него су  само  превлађујуће у односу на особине књижевног језика. Разлоге томе дао је сам  Д. Михаиловић, констатујући да су и Чизмаши и Петријин венац написани истим идиомом, „с тим што је разлика у интелектуалном нивоу два наратора – Петрија је неписмена, а Жика Курјак подофицир у војсци – условила да дијалекатска ‘деформисаност’  језика те књиге у односу на Петријин  венац постане ‘нежнија’. И ако је Петријин венац, као први, могао у дијалекту да иде колико год хоће, односно да од његовог аутора начини некаквог радикала језичког провинцијализма, који води рачуна (сем о оним ‘обичним’ прозним нужностима, као што су композиција, ритам, ‘певност’ итд.) једино о лексичкој и реченичкој разумљивости његових стилских ‘шара’, дотле се у Чизмашима, баш због постојања Петрије, морало настојати да се према претходном радикализму постави нека фина дистинкција. Тиме би језик једног подофицира остајао исти као у неписмене сељанке, али са знатно већим ‘загађењем’ из књижевног идиома, или би – можда се може посматрати и са друге стране –  његов трапави стандарднојезички израз био још у приличној мери затрпан дијалекатским ‘отпадом’“. (Михаиловић 2007:14–15).

   Чизмаши  на друкчији начин од Петријиног венца праве  прекид са дотадашњим језиком српске прозне књижевности. У овом је роману, наиме, у односу на српску језичку романескну традицију обрнута перспектива удјела дијалекта и књижевног језика. Српска је прозна традиција (нпр. у романима Стевана Сремца, Сима Матавуља, Ива Андрића, Бранка Ћопића и др.) дијалекатски надограђивала књижевни језик као језик књижевности, најчешће употребом дијалекатских особина у туђем говору.  У Михаиловићевим Чизмашима обрнута је перспектива дијалекта и књижевног језика: језичку основицу романа чини косовско-ресавски дијалекат, који се надограђује употребом књижевнојезичких особина. Овај роман је баш по томе са језичке стране уникатан у српској прозној књижевности – то је роман писан на дијалекту, али дијалекту  оплемењеном низом (немалим бројем) књижевнојезичких особина. У питању је виши степен поетизације или белетризације језика дијалекта као језика књижевности.  Ако се суодносно посматрају језик Михаиловићевог романа Кад су цветале тикве и романа Чизмаши – онда, казано лингвостилистичком терминологијом, у Тиквама статус стилематичних јединица имају  жаргонизми као нестандарднојезичке јединице, док, насупрот томе,  улогу стилематичних јединица у Чизмашима  имају стандарднојезичке јединице. Зато хибридни језик ова два романа није исти. У роману Кад су цветале текве основица је књижевни језик, а интерферирајућа надградња жаргонски идиом, док је у Чизмашима основица дијалекатски идиом, а интерферирајућа надградња књижевни језик. То су два типа, два различита начина  поетизације идиома – у једном случају поетизација (белетризација) књижевног језика жаргоном, у другом случају поетизација дијалекта  књижевним језиком.

Није, међутим, само по наведеном  типу белетризације роман Чизмаши иновативан.  У књижевним освртима на овај роман већ је указано на то да је он „посебан“ и по томе што у њему аутор има поглавља у којима се наводе различити архивски  историјски документи, који приоритетно говоре о активностима не-Срба којима се подривају темељи Краљевине Југославије, а самим тим и статус старе југословенске војске у самој Краљевини. У овом роману, наиме, „граница између језичког и опажајног хоризонта наратора у првом лицу  системски се разбија војно-историјским документима, који се поврх тога још и коментаришу од стране гласа блиског позицији аутора, а у неким случајевима то се спроводи и до раних осамдесетих година 20. века.“ (Ходел 2020:196). Употреба војно-историјских докумената усложњава језик романа. То усложњавање писац је оставрио стилистичким поступком пререгистрације.  Језик војно-историјских докуманата употријебљен је из књижевноумјетничких разлога као компонента књижевноумјетничког стила. Нелитерарни административно-правни стил којим су писани војно-политички документи „повинује се умјетничкој као основној функцији књижевности, постајући интегрални елемент језика књижевности“ (Ковачевић 2019а:169). Тако су на језичком плану Чизмаши двоструко иновативни: најприје по  томе што се у њима први пут у језику српске књижевности белетризација (поетизација)  дијалекта врши књижевним језиком, а затим по томе што се пререгистрација као поступак литераризације некњижевних функционалних стилова врши не у оквиру књижевноумјетничког стила заснованог на књижевном језику, него  у оквиру некњижевног дијалекатског идиома као језика књижевности.

Док је језик претходна три романа или у потпуности  заснован на некњижевном идиому (Петријин венац) или је у питању хибридни језик настао интерференцијом некњижевних идиома и књижевног језика (Чизмаши и Кад су цветале тикве),  дотле је језик романа Гори Морава – мимо језика ликова –  написан чистим  књижевним језиком.  И управо је то оно што повезује овај роман са наредна два Михаиловићева романа, са романом Злотвори (1997)  и романом Треће пролеће (2002). Та два Михаиловићева романа написана су такође књижевним језиком. Ако прва три Михаиловићева романа представљала отклон од књижевног језика, толики отклон који је довео до потпуног разлаза књижевног језика и језика књижевности ‒ онда су посљедња три Михаиловићева романа значила враћање  језика књижевности у окриље књижевног (стандардног) језика, што је до Михаиловића била карактеристика језика готово свих српских прозних писаца. 

*

*        *

И да закључимо.  У раду је извршена анализа међуодноса српског књижевног језика и језика српске романескне књижевности на основу језика романа Драгослава Михаиловића. Драгослав Михаиловић је писац који је, кад је у питању однос књижевног или стандардног језика и језика књижевности,  направио  прекретницу у србистици. Наиме, од Вука па све до шездесетих година XX вијека готово да се могао ставити знак једнакости између српског књижевног језика и језика српске прозне књижевности. За прекид такве традиције најзаслужнији је Драгослав Михаиловић. Од Драгослава Михаиловића у српској се књижевности не може нити смије више поистовјећивати књижевни језик и језик књижевности. Самим тим ни језик књижевности не може се више сматрати узором на који је упућивала крилатица „Пиши као што добри писци пишу!“ Јер, Драгослав Михаиловић јесте „добар“ писац, али језик његова прва три романа јесте специфичан језик књижевности,  који се не може сматрати „добрим у нормативном „кључу“, тј. у погледу његове стандарднојезичке исправности.     А то је  и најбољи показатељ  да је у погледу саодноса књижевног језика и језика српске прозне књижевности Драгослав Михаиловић превратнички писац.

До потпуног разлаза језика књижевног дјела,  а самом тим и језика књижевности,  са књижевним језиком долази у другом Михаиловићевом роману, у роману Петријин венац (1975). У њему је Михаиловић косовско-ресавски дијалекат упослио у књижевноумјетничке сврхе, показујући да и дијалекат, а не само књижевни језик,  може бити језик књижевног дјела, односно језик књижевности. И то не хибридан језик књижевности, него потпуни, аутономни језик књижевности. То је језик књижевности који је потпуно несагласан са књижевним (стандардним) језиком.  Петријин венац прво је књижевно дјело у српској књижевности у коме је језик у потпуности нестандардан, ненормативан – дијалекатски. Зато појава  Петријиног  венца  представља историјску прекретницу у међуодносу српског књижевног језика и језика књижевности.  С Петријиним венцом први пут у српској књижевности долази до потпуног одвајања (разлаза)  језика књижевности од књижевног језика.

Милош Ковачевић, руководилац Одјељења за српски језик Андрићевог института у Андрићграду

Л И Т Е Р А Т У Р А

Делић 2020: Јован Делић, „O Драгославу Михаиловићу – лично, сувише лично“,  ЛИК  VI/9, Андрићград,  33–34.

Јанковић 1999: Владета Јанковић, „У пантеону српске књижевности“, у:  Српска проза данас: Ћоровићеви сусрети прозних писаца у Билећи и Научни скуп „Владимир Ћоровић  –  живот и дјело“ у Гацку, приредио Радослав Братић, Билећа и Гацко: Просвјета,  21–25.

Јерговић 2020: Miljenko Jergović, „Četiri persone jednog pisca“, u: Robert Hodel, Reči od mramora: Dragoslav Mihailović – život i delo, prevod s nemačkog Mina Đurić, Beograd: Laguna, 315–320.

Ковачевић 2019: Милош Ковачевић, „Разлаз српског књижевног језика и језика књижевности“, у: Значај српског језика за очување српског културног идентитета II: Српска књижевност као основа српског језика, уредник Милош Ковачевић, Андрићград, 2019, 11–29.

Ковачевић 2019а: Милош Ковачевић, Стилске доминанте српских прозних писаца, Андрићград: Андрићев институт.

Михаиловић 2007: Драгослав Михаиловић, Мајсторско писмо, Београд: Д. Михаиловић.

Сретић 2020: Милена Сретић, „Поетска функција језика у прози Драгослава Михаиловића“, Зборник Матице српске за књижевност и језик  LXVIII/1, Нови Сад, 239–249.

Ходел 2020: Robert Hodel, Reči od mramora: Dragoslav Mihailović – život i delo, prevod s nemačkog Mina Đurić, Beograd: Laguna.